Malo zeleno trinaestogodišnje more
Hteo bih da te usvojim
Da te pošaljem u Joniju na škole
Da naučiš mandarinu i pelen
Malo zeleno trinaestogodišnje more
Da u maloj kuli svetionika tačno u podne
Okreneš sunce i slušaš
Kako sudbina nestaje i kako se
S brda na brdo još uvek
Dogovaraju naši daleki rođaci
Koji vazduh drže kao kipove
Malo zeleno trinaestogodišnje more
S belim okovratnikom i trakom u kosi
Da uđeš kroz prozor u Smirnu
I da mi prepišeš odbleske s tavanice
Od Gospodi pomiluje i Slava tebje
Pa da se uz blagi severni i blagi istočni vetar
Talas po talas ovamo vratiš
Malo zeleno trinaestogodišnje more
Da s tobom spavam nevenčano
I da duboko u tvom zagrljaju nađem
Razbijeno kamenje reči bogova
Razbijeno kamenje Heraklitove odlomke.
DOBA PLAVOG SEĆANJA
Maslinjaci i vinogradi daleko sve do mora
Crvene ribarske barke još dalje sve do sećanja
Zlatne ljušture avgusta i popodne u snu
S algama ili školjkama. I onaj brodić
Nov, zelen, koji u mirnom zagrljaju voda još uvek
čita D a ć e b o g
Prošle su godine lišće ili šljunak
Sećam se dečaka, mornara koji su na odlasku
Bojili jedra bojom svoga srca
Pevajući o četiri strane sveta
Sa severcem naslikanim na grudima.
Šta sam tražio kad si došla u bojama sunca na istoku
Sa dobom mora u očima
I sa zdravljem sunca u telu - šta sam tražio
Duboko u morskim pećinama u prostranim snovima
Gde je svoja osećanja zapenušao vetar
Plav i nepoznat, urezujući mi na grudi svoje morsko
znamenje
S peskom među prstima zatvarao sam šaku
S peskom u očima stezao sam šaku
Javio se jak bol -
Sećam se bio je april kada sam prvi put osetio tvoju
ljudsku težinu
Tvoje ljudsko telo greh i glinu
A toga prvog našeg dana na zemlji
Slavili su praznik amarila - ali bolelo te sećam se
Ujed na usnama bio je dubok
I dubok trag nokta na koži tamo gde se vreme
urezuje
Tada sam te ostavio.
A šumni vetar poneo je uvis bele kuće
Bela sveže umivena osećanja
Na nebo osvetljeno osmehom.
Odsad ću imati kraj sebe krčag besmrtne vode
Imaću oblik slobode vrtoglavog vetra
I one tvoje ruke tirane Ljubavi
I onu tvoju školjku s odjekom Egejskog mora.
I tako, nađoše da je zlato korena masline kapalo u
zakutke njegovog srca.
I od toliko puta što je ležao budan, kraj svećnjaka,
iščekujući zoru, čudnovata vrućina mu obuze
utrobu.
Malo ispod kože, plavičasta linija horizonta oštro
iscrtana. I obilni tragovi plavog svuda po krvi.
Glasovi ptica koje je popamtio u časovima vike
samoće, izgleda da su izbili svi zajedno, tako
da nije bilo moguće da prodre u veću dubinu
nož.
Biće da je namera bila dovoljna za Zlo,
Koje presrete - to je jasno - u užasnom stavu
nevinog. Otvorene, ponosite oči, još cela šuma
pokreta na neoskvrnjenoj mrežnjači.
U mozgu ništa, osim mrtvog odjeka neba.
A samo u šupljini njegovog levog uva malo finog
sitnog peska kao u školjci. To znači da je često
šetao kraj mora sasvim sam, sa bolom ljubavi
i sa hukom vetra.
Što se tiče onih trunčica vatre na stegnu, one po -
kazuju da bi on zaista pokrenuo mnoge časove
unapred kad god bi zagrlio ženu.
Imaćemo ranih plodova ove godine.
